ПРЕКО ВЕЛИКЕ РЕКЕ, НА РУБУ БЕОГРАДА Чудесни светови дунавског рита Многи проживе живот у оближњем граду, на два-три километра удаљености, а ово за њих заувек остане непозната земља. Никада не сазнају да им у комшилуку живе дивље свиње, дивље мачке, лисице, шакали, зечеви, срне, нутрије, видре, сиве и беле чапље, гакови, црне роде, фазани, орлови белорепани, сове, дивље патке, кукавице, лиске, корморани... За откривање тих лепих и узбудљивих светова нису потребни скупи аранжмани и дуге припреме. Довољни су леп дан, добра воља и удобна обућа, па правац Пупинов мост
Текст и фото: Јосип Шарић
Рођење и одрастање човека у граду на обали реке посебна је привилегија или нека врста животне награде. И док они ускраћени за ту привилегију често маштају о животу у таквој средини, многи „награђени” не знају каквим иметком располажу. Живот им се одвија на асфалту којим је пресвучена стаза од рођења до судњег часа. Повремени бег из градског центра до уређених обалских шеталишта само је бледа назнака доживљаја који их чека у непосредној близини, а опет ван домашаја само због неупућености или личне незаинтересованости. Поглед са Земунског лесног платоа на Дунав, који се лењо ваља периферним деловима велике Панонске низије, слика је коју ће сваки путник понети са собом. А ми, локалци, у свом исконском трагању за новим срединама често ћемо стићи и на друге континенте, док ће тајанствени и неоткривени микросвет на периферији родног града, дунавски Рит на левој обали реке, за многе остати и даље terraincognita – непозната земља.
ИЗГРАДЊА НАСИПА И ИСУШИВАЊЕ
Прича о Риту какав данас постоји, о том још увек недовољно познатом свету, почиње у другој половини XIX века. Губитком граничарског статуса 1873. године Борча је са још дванаест села доспела у састав Панчевачког среза Торонталске жупаније. Већ 1876. године Овча и Борча, стално угрожене високим водама Дунава, путем новоформираног удружења тражиле су од угарског ерара такозвано задолмљивање. Наиме, угарски краљевски ерар као власник ритске земље био је дужан да подигне одбрамбене насипе, улажући у њихову изградњу приход оствариван на тој земљи. Иницијативи Овче и Борче придружило се још осамнаест села из Баната и Срема. Уследило је дугогодишње парничење са краљевским ераром који је избегавао ову обавезу, а затим и избијање Првог светског рата. Иницијатива је због тога замрла, да би била поново покренута тек 1924. године и то због потребе повезивања Панчева и Београда железницом. Радови на изградњи насипа коначно су започети у августу 1929. године, а завршени су у октобру 1933. године.
Дуж ивичних делова Рита, паралелно са Дунавом и Тамишем, подигнут је насип дужине од скоро деведесет километара у који је уграђено тринаест и по милиона кубних метара земље. Својом ширином од пет до шест метара и висином која је одређена према највишем водостају Дунава код Панчева измереном у XIX веку (кота 67,27), насип је коначно представљао сигурну заштиту насеља од сезонских плављења. Исушивање вода које су остале унутар насипа, решено је прокопавањем канала укупне дужине око 320 километара. Због благог нагиба терена, у непосредној близини река успостављен је систем пумпи које су потпомагале исушивање земљишта. Након заштитног изграђен је и железнички насип са пругом, као и мост преко Дунава.
Насеља вековима угрожавана високим дунавским водама и сезонским плављењима коначно су била сигурна, а остварена је и сувоземна веза између два града. Ипак, тај велики инжењерски захват донео је и неке негативне последице. Велики део некадашњег мочварног земљишта је исушен, чиме су знатно смањене површине тих специфичних еколошких ниша. Само на уском простору између насипа и Дунава остао је такозвани forland– плавно, мочварно подручје, које заправо и данас даје слику о томе како је изгледала велика површина ниске леве обале Дунава све до изградње насипа. Уз мало маште, можемо замислити да је тако изгледала и цела Панонска низија пре око 600.000 година, након повлачења Панонског мора и формирања данашње хидрографске мреже у којој доминира Дунав са својим притокама.
МОСТ КА ТАЈАНСТВЕНОМ
Шездесете године прошлог века... Дечачка маштања о гусарским авантурама на броду који сече морску пучину имала су, код групе клинаца на северној периферији Земуна, много прозаичнију завршницу. У пратњи одраслих, прелазили смо Дунав у трошном чамцу расушених дасака, па је последњих пар десетина метара пре пристајања на супротној обали било обележено грозничавим избацивањем воде старим и олупаним, плаво емајлираним, кухињским лонцем. Нисмо ни били свесни у којој мери је и та безазлена вожња чамцем била опасна авантура, посебно у тренуцима када би наилазили путнички бродови, који су се тада реком кретали много брже, правећи огромне таласе који би, неретко, превртали и разбијали чамце усидрене уз обалу. Долазак на речно острво, насупрот сурдуку познатом под именом Говеђи брод, био је врхунац тог речног путовања. Сва жеља за истраживањима завршавала се на лепим пешчаним плажама у игри и купању, а Рит, пар десетина метара даље, остајао је неоткривен и тајновит. Године су пролазиле, ми смо одрастали, преласци реке су се проредили, на крају потпуно и престали, а Рит је и даље стрпљиво самовао чекајући неке нове генерације да га истраже и упознају. Пола века после оних пловидби трошним чамцем, након изградње Моста Михаила Пупина, Рит је љубитељима пешачења и бициклизма, али и нама, некадашњим несуђеним истраживачима и авантуристима, коначно постао много доступнији, можда помало и питомији. Откривање тог мистичног света надомак градског центра данас захтева само мало слободног времена, добру вољу, удобну обућу и мало кондиције. И сам прелазак пешице преко моста даје нову визуру на другу по дужини европску реку, па је већ то леп увод у истраживање непознате обале. После силаска са моста, потребно је мало вештине да се пронађе необележен прелаз преко канала за одводњавање, како би се ступило на сам насип, а тада се отвара слободан приступ, километрима узводно и низводно дуж обале Дунава, том прелепом свету преко реке.
Дивље свиње, дивље мачке, лисице, шакали, зечеви, срне, нутрије, видре, сиве и беле чапље, гакови, црне роде, фазани, орлови белорепани, сове, дивље патке, кукавице, лиске, корморани, лабудови... само су неки од становника Рита на које ће пре или касније најупорнији посетиоци ове градске „амазоније” наићи током својих шетњи.
СВЕ БОЈЕ ГОДИШЊЕГ КРУГА
Посебан доживљај је праћење смене годишњих доба која колорит Рита мењају из дана у дан, стварајући очаравајући импресионистички спектар боја. Рано пролеће доноси капи јутарње росе на ливадском и барском биљу, праменове магле који се лењо извијају над водом, споро се дижући кроз гране барских врба. Мрешкање водене површине под налетима ветра и шум лишћа на гранама топола делује хипнотички и опуштајуће. Цвркут птица певачица меша се са крештањем галебова најављујући лето.
Дубоко зелена боја растиња које буја, психоделични лет бројних врста лептира, врелина која лебди у титравом ваздуху и зујање невидљивих инсеката осликавају летње дане. Јесен доноси прва хладнија јутра, а небо над Ритом освајају јата птица селица које су кренуле на југ, где ће презимити. Рит мења боју из зелене у жуту, наранџасту, црвенкасту, љубичасту... Као да је сликар по гранама пролио све вишкове топлих боја које су му у атељеу претекле након сликања имагинарних пејсажа. Стиже и зима. Јутарњу росу смењује прво иње претварајући Рит у чаробно бели амбијент из кога би могла да изрони снежна краљица на својим санкама. А онда стижу и хладни ветрови који бришући над површином Дунава формирају и ледене санте. Један циклус је завршен и на прагу смо новог.
Ове идиличне слике могле би ускоро да постану само прошлост забележена у сећањима и на фотографијама љубитеља природе. Влада Србије са кинеским партнерима припрема развојни пројекат – стратешку луку на Дунаву, управо на подручју тзв. форланда, узводно од Моста Михаила Пупина. Реч је о делу еколошке мреже од међународног значаја коју штите међународне конвенције и домаћа легислатива. Значај те зоне препознала је и Лига за орнитолошку акцију Србије, па је на основу својих истраживања израдила елаборат о птицама, лептирима и биљним заједницама и проследила га Градском секретаријату за животу средину. Секретаријат је иницијативу прихватио, схвативши потребу да се та зона стави под заштиту. Упућен је позив Заводу за заштиту природе Србије да се иницијатива даље разради. И Завод је озбиљно прионуо на посао, па је Скупштини града Београда предложио да се та зона прогласи за „Предео изузетних одлика – Форланд леве обале Дунава”. Но, предлог да буде проглашено ново заштићено природно добро није добио и званичну потврду. До гласања није ни дошло, јер је током скупштинског заседања предлог повучен из процедуре 2015. године. Неспорне су потребе за економским развојем, за отварањем нових радних места и ширењем града чији број становника расте из године у годину. Но, забележени су бројни случајеви у свету када су недовољно или погрешно разрађени пројекти донели више штете него користи. Да ли ће се у случају планиране нове градске луке на простору од изузетног еколошког значаја неко сетити наше народне пословице која каже да је погрешно „клати бика због килограма меса”? Да ли ће и нове генерације градских клинаца имати прилику да крену у истраживање светова преко реке?
***
Лабораторија у природи
Осим као гнездилиште бројних врста птица, ова зона је и велико мрестилиште риба. Захваљујући томе Дунав је пун живота, а дунавски аласи и пецароши се са воде својим кућама не враћају празних мрежа и мередова. Мноштво барског растиња и инсеката могу да привуку пажњу ентомолога и ботаничара – лабораторија у природи им је надомак руку.
***
Трагови у снегу
Зими, на први поглед, живот у Риту замире и као да цела област пада у зимски сан. Али трагови у снегу другачије говоре – и даље су ту барске птице станарице, дивље свиње, срне, шакали, нутрије...
Рођење и одрастање човека у граду на обали реке посебна је привилегија или нека врста животне награде. И док они ускраћени за ту привилегију често маштају о животу у таквој средини, многи „награђени” не знају каквим иметком располажу. Живот им се одвија на асфалту којим је пресвучена стаза од рођења до судњег часа. Повремени бег из градског центра до уређених обалских шеталишта само је бледа назнака доживљаја који их чека у непосредној близини, а 
опет ван домашаја само због неупућености или личне незаинтересованости. Поглед са Земунског лесног платоа на Дунав, који се лењо ваља периферним деловима велике Панонске низије, слика је коју ће сваки путник понети са собом. А ми, локалци, у свом исконском трагању за новим срединама често ћемо стићи и на друге континенте, док ће тајанствени и неоткривени микросвет на периферији родног града, дунавски Рит на левој обали реке, за многе остати и даље terraincognita – непозната земља. 
Прича о Риту какав данас постоји, о том још увек недовољно познатом свету, почиње у другој половини XIX века. Губитком граничарског статуса 1873. године Борча је са још дванаест села доспела у састав Панчевачког среза Торонталске жупаније. Већ 1876. године Овча и Борча, стално угрожене високим водама Дунава, путем новоформираног удружења тражиле су од угарског ерара такозвано задолмљивање. Наиме, угарски краљевски ерар као власник ритске земље био је дужан да подигне одбрамбене насипе, улажући у њихову изградњу приход оствариван на тој земљи. Иницијативи Овче и Борче придружило се још осамнаест села из Баната и Срема. Уследило је дугогодишње 
парничење са краљевским ераром који је избегавао ову обавезу, а затим и избијање Првог светског рата. Иницијатива је због тога замрла, да би била поново покренута тек 1924. године и то због потребе повезивања Панчева и Београда железницом. Радови на изградњи насипа коначно су започети у августу 1929. године, а завршени су у октобру 1933. године.
Исушивање вода које су остале унутар насипа, решено је прокопавањем канала укупне дужине око 320 километара. Због благог нагиба терена, у непосредној близини река успостављен је систем пумпи које су потпомагале исушивање земљишта. Након заштитног изграђен је и железнички насип са пругом, као и мост преко Дунава.
Велики део некадашњег мочварног земљишта је исушен, чиме су знатно смањене површине тих специфичних еколошких ниша. Само на уском простору између насипа и Дунава остао је такозвани forland– плавно, мочварно подручје, које заправо и данас даје слику о томе како је изгледала велика површина ниске леве обале Дунава све до изградње насипа. Уз мало маште, можемо замислити да је тако изгледала и цела Панонска низија пре око 600.000 година, након повлачења Панонског мора и формирања данашње хидрографске мреже у којој доминира Дунав са својим притокама.
Шездесете године прошлог века... Дечачка маштања о гусарским авантурама на броду који сече морску пучину имала су, код групе клинаца на северној периферији Земуна, много прозаичнију завршницу. У пратњи одраслих, прелазили смо Дунав у трошном чамцу расушених дасака, па је последњих пар десетина метара пре пристајања на супротној обали било обележено грозничавим избацивањем воде старим и олупаним, плаво емајлираним, кухињским лонцем. Нисмо ни били свесни у којој мери је и та безазлена вожња чамцем била опасна авантура, посебно у тренуцима када би наилазили путнички бродови, који су се тада реком кретали много брже, правећи огромне таласе који би, неретко, превртали и разбијали чамце усидрене уз обалу. 
Долазак на речно острво, насупрот сурдуку познатом под именом Говеђи брод, био је врхунац тог речног путовања. Сва жеља за истраживањима завршавала се на лепим пешчаним плажама у игри и купању, а Рит, пар десетина метара даље, остајао је неоткривен и тајновит. Године су пролазиле, ми смо одрастали, преласци реке су се проредили, на крају потпуно и престали, а Рит је и даље стрпљиво самовао чекајући неке нове генерације да га истраже и упознају.
Пола века после оних пловидби трошним чамцем, након изградње Моста Михаила Пупина, Рит је љубитељима пешачења и бициклизма, али и нама, некадашњим несуђеним истраживачима и авантуристима, коначно постао много доступнији, можда помало и питомији. Откривање тог мистичног света надомак градског центра данас захтева само мало слободног времена, добру вољу, удобну обућу и мало кондиције. И сам прелазак пешице преко моста даје нову визуру на другу по дужини европску реку, па је већ то леп увод у истраживање непознате обале. После силаска са моста, потребно је мало вештине да се пронађе необележен прелаз преко канала за 
одводњавање, како би се ступило на сам насип, а тада се отвара слободан приступ, километрима узводно и низводно дуж обале Дунава, том прелепом свету преко реке.
Посебан доживљај је праћење смене годишњих доба која колорит Рита мењају из дана у дан, стварајући очаравајући импресионистички спектар боја. Рано пролеће доноси капи јутарње росе на ливадском и барском биљу, праменове магле који се лењо извијају над водом, споро се дижући кроз гране барских врба. Мрешкање водене површине под налетима ветра и шум лишћа на гранама топола делује хипнотички и опуштајуће. Цвркут птица певачица меша се са крештањем галебова најављујући лето.
Стиже и зима. Јутарњу росу смењује прво иње претварајући Рит у чаробно бели амбијент из кога би могла да изрони снежна краљица на својим санкама. А онда стижу и хладни ветрови који бришући над површином Дунава формирају и ледене санте. Један циклус је завршен и на прагу смо новог. 
Пупина. Реч је о делу еколошке мреже од међународног значаја коју штите међународне конвенције и домаћа легислатива. Значај те зоне препознала је и Лига за орнитолошку акцију Србије, па је на основу својих истраживања израдила елаборат о птицама, лептирима и биљним заједницама и проследила га Градском секретаријату за животу средину. Секретаријат је иницијативу прихватио, схвативши потребу да се та зона стави под заштиту. Упућен је позив Заводу за заштиту природе Србије да се иницијатива даље разради. И Завод је озбиљно прионуо на посао, па је Скупштини града Београда предложио да се та зона прогласи за „Предео изузетних одлика – Форланд леве обале Дунава”. Но, предлог да буде проглашено ново заштићено природно добро није добио и званичну потврду. До гласања није ни дошло, јер је током скупштинског заседања предлог повучен из процедуре 2015. године.
Неспорне су потребе за економским развојем, за отварањем нових радних места и ширењем града чији број становника расте из године у годину. Но, забележени су бројни случајеви у свету када су недовољно или погрешно разрађени пројекти донели више штете него користи. Да ли ће се у случају планиране нове градске луке на простору од изузетног еколошког значаја неко сетити наше народне пословице која каже да је погрешно „клати бика због килограма меса”? Да ли ће и нове генерације градских клинаца имати прилику да крену у истраживање светова преко реке?
